Ijan Mekdonald

BRAZIL

BRASYL-za-poster

 

Sempl fudbala, kvantne fizike, realiti programa, DJ-kulture, kapuera, Indiosa i favela. Istorijska hronika, sociološka studija, filozofsko-naučna kontemplacija i kiberpankerski akcioni superspektakl.

Oto Oltvanji

Briljantan, kaleidoskopski roman koji je istovremeno i portret zemlje i potraga po širokim horizontima teorijske fizike. Brazil je dosad najbolja Mekdonaldova knjiga.

THE TIMES

Brazil je dobio nagradu Britanskog udruženja za naučnu fantastiku za najbolji roman 2008. godine, a bio je nominovan i za najprestižnije žanrovske nagrade „Hugo“ i „Nebula“, kao i veoma značajne „Kembel“ i „Lokus“.
 

O KNJIZI BRAZIL

Lidija Beatović:

Dakle, reći nešto „ukratko“ o Brazilu, izvodljivo je koliko i sažeti ringišpil, da se sad ispomognem Dišovom frazom. U pitanju je totalno sumanuta proza, na način na koji je sumanut tok svesti pod halucinogenima; u pitanju je percepcija za koju znate da nema ni malo veze sa svakidašnjom, ali opet, savršeno je lucidna i – a to je ono zbog čega se priteže učkur na čakširama – apsolutno prihvatljiva. Živa istina. U Brazilu nema ama baš ničega što bi mi bilo toliko nepoznato, toliko neprepoznatljivo, da se ne bi moglo ekstrapolirati iz banalne mi svakodnevice. Ali poenta je u tome da mi bez Brazila ništa od svega toga ne bi palo na pamet.

Priča se nudi iz tri dela, i, mada se nudi paralelno, u suštini je toliko jednostavna da bi se mogla nazvati i pomalo već-viđenom; vreme “sadašnjice” daje se iz ugla Marseline Hofman, ambiciozne ositne zverke u „rijaliti šou“ zverinjaku. Marselina je producent masovnih zabava u kojima danas svi tako uživaju, zabava tipa Džeri Springer ili Veliki Brat, i to odvedenih u manijakalnu krajnost emitovanja javnih pogubljenja, na primer. Marselina ima moralnih skrupula taman koliko ih imaju i prosečne gaće i ako ništa drugo, zbog toga nam je totalno prepoznatljiva kao poster današnjice.

Vreme „prošlosti“ nudi se preko misionarske aktivnosti u robovlasničkom društvu portugalske kolonizacije; irski jezuit Kvin i francuski prirodnjak Falkon, upareni u misiji koja ih vodi u samo srce amazonske divljine, među domoroce kojima su evropljani doneli patnje i uništenja takvih razmera, da im je upravo smrt postal ideal izbavljenja. Deskriptivnost tog dela Brazila prizvala mi je u sećanje Misiju – film koji me svojevremeno emotivno smoždio do te mere, da se ni danas ne usuđujem da ga repriziram, iako me fascinirao fotografijom.

Vreme „budućnosti“ je kiberpankovski ekstrapolirana vizija sa futuristički prepoznatljivim okvirom trgovine informacijom, elektronskim nadziranjem i uličnom, crnoberzijanskom primenom sofisticiranih tehnoloških dostignuća, ovde konkretno onih iz domena kvantum tehnologije.

Dakle, sve manje-više viđeno. Ali opet…

U Brazilu je ponuđeno toliko toga, da se jednostavno ne možete pribrati ni za tren. Šepate za tom sumanutom naracijom k’o šlogirani, ne znajući ni otkud ni kako dolazi idući obrt. Šanse da se na ravnoj nozi iznesete sa zapletom u Brazilu ravne su šansi da u prolomu oblaka ostanete suvi kao barut, migoljenjem između kaplji. Eto, tolike su vam šanse da išta predvidite ili ispravno pretpostavite, pre no što vam Mekdonald to dopusti. A ako se još priklonite savetu kako pisca tako i gos’n prevodioca, pa se bacite u čitanje pod pratnjom gorepomenutog izbora muzike – izvesno nervno rastrojsvo vam ne gine. Ta kombinacija zaista funkcioniše kao delirant, kao žešći psihodelik, i stvarno se ne sećam kad me zadnji put roman toliko mlatnuo po sivoj materiji. (Zapravo, sećam se; bilo je to sa Neuromanserom, ali to je bio mlados'-ludos' tip pomalo nezrele sive materije.)

Ako uopšte postoji neko merilo za koje mirne duše mogu reći da ga zaista objektivno primenjujem, onda je to veština pisca. Ne samo veština baratanja rečima, mada je i to lavovski deo samog merila; mislim na veštinu same umetnosti predočavanja, na sposobnost komunikacije koja prevazilazi nivo laganog kontakta i ulazi u domen dubokog uticaja. Koliko god bleskasto i budalasto zvučala fraza o „doživljaju koji je čoveku otvorio oči“, toliko u ovom slučaju stvarno i nemam bolje fraze pri ruci. I ne kažem da je to unikatno zbivanje – okej, svaka knjiga na neki mali način utiče i menja onog koji je čita – ali ono što jeste unikatno po tom pitanju je nenametljivost. Lično prezirem prozu koja se upinje da prosvetljuje ili (raz)otkriva ili otvoreno utiče na svoje nesuđene primaoce. U principu prezirem ljude koji tako očigledno smatraju da su u posedu ikakve istine vredne drumovanja; nalazim da su takvi pisci najpre prosečna ljudska bića a time i prosečni komunikatori. Veština pisca ogleda se u nenametljivosti njegovih ličnih spoznaja i saznanja, a Mekdonald zaista jeste nenametljiv. On se ograničava na pružanje preciznih zbivanja koja insinuiraju složenost u koju je sasvim lako voljno se uneti, zato što je ponuđena nezahtevno, posredno; pojedinac tu predstavlja tip isto onako koliko tip predstavlja pojedinca, i sve je to lako prepoznatljivo, istinito i ljudsko. A to je neophodno da bi se iole zagrebalo po ogromnosti pitanja kojima se ovaj roman bavi. Na primer, zašto je naivno nadati se da će nauka ikada uspeti da suzbije religiozno praznoverje? Zato što upravo nauka stvara najveću potrebu za religioznim praznoverjem. Stvarnost nauke je tako kompleksna, tako užasavajuće neshvatljiva, tako straobalno iznad mogućnosti prosečnog mozga da sa njome izađe na kraj. Što nauka više razotkriva tu užasavajuću kompleksnost, to se čovek više priklanja utešnom šarlatanstvu lako shvatljivog posredstva religijskog uprošćavanja stvarnosti.

Ali to nije ni pola užasa. Užas je u tome što su sva ta objašnjenja, bila ona istinita ili šarlatanska, pojedincu ionako beskorisna. A poslednje mesto na kom bi mogli da naiđete na taj poslednji i najpodmukliji udarac mizerikordije je upravo žanrovski roman, kog ste uzeli u šake da vas zabavi i razonodi.

I na kraju, reč-dve o prevodu. Nisam čitala original pa zato ne mogu ovde kategorično da ocenjujem niti procenjujem, ali… rečnik mi je bio toliko blizak i prirodan, finese u krajnostima likova koji obitavaju u različitim mestima i različitim vremena su toliko suptilne i realne, toliko uverljive i značajno prisutne, da se maltene svaki lik plastično izdvaja i ocrtava u naizgled haotičnom galimatijasu isprva neshvatljivih pojmova i fraza. Po mom skromnom mišljenju, Goranov najzreliji prevod do dana današnjega.

Sve u svemu, totalno sam... phu! oduvana orkanskom silinom Brazila.

 

Kori Doktorov:

Brazil Ijana Mekdonalda – kiberpankerska karioka koja će promeniti način na koji razmišljate!

Brazil je do danas najbolji roman Ijana Mekdonalda, a to itekako nešto znači. Ima Mekdonaldovih romana – Srca, šake i glasovi, Bespuće, Na Plavoj šestici – koje sam sigurno pročitao desetak puta, isto onako kao što možete gledati Džina Kelija kako pleše i pleše, i videti kako on to radi, istovremeno nesposobni da to sasvim razumete.

Brazil je priča satkana iz tri prepletena dela. Glavna akcija vrti se oko Marseline Hofman, drčne i ambiciozne producentkinje rijaliti TV emisija u savremenom Brazilu, amaterke u borilačkim veštinama koja prevazilazi kliše o folirantkinji sa televizije i postaje punokrvna, zaista dopadljiva osoba dok posmatramo kako se upušta u novi, suludi projekt. Marselina hoće da pronađe osramoćenog golmana zbog koga je Brazil izgubio finalnu utakmicu Svetskog prvenstva pre pola veka i ubedi ga da se pojavi na tobožnjem TV suđenju kako bi ojađena zemlja konačno mogla da mu se osveti.

Druga priča smeštena je u sredinu 21. veka i trenutak kada prvi proizvodi kvantne tehnologije dospevaju na ulicu, koja predano pronalazi sopstvene načine da takve stvari upotrebi. (K)vantna sečiva poništavaju informacije koje drže vaseljenu na okupu, K-jezgra provaljuju šifre države zasnovane na stalnom nadzoru, države koja zna za svaki pokret svakog čoveka i predmeta u Rio de Žaneiru i šire. Meksonaldova budućnost sadrži taj istinski strani osećaj sveta prepoznatljivo našeg, a opet tuđeg. Setite se kako ste se osećali kada ste prvi put pročitali Neuromansera, kada ste prvi put odgledali Istrebljivača, setite se tog osećaja da je budućnost sva u svetlucavim obećanjima i gromkim pretnjama. U piratskoj kvantnoj budućnosti Mekdonaldovog Rija krije se čitav književni pokret.

Poslednja priča je pustolovina u stilu Srca tame smeštena u osamnaesti vek i duboku amazonsku džunglu; u njoj pratimo put irsko-portugalskog jezuita na teritoriju trgovaca robovima, gde je odaslan da sruši ludačko, krvožedno carstvo odmetnutog sveštenika koji celu zemlju uništava boleštinama i ognjem. Njemu se pridružuje francuski prirodnjak koji želi da dođe do ekvatora i pomoću klatna otkrije kakvog je oblika svet. Francuz je vičan maču, baš kao i irski pop, i u tim pasažima pronaći ćete scene mačevanja dostojne Frica Lajbera ili Princeze neveste.

Mekdonaldova proza je nalik na čokoladu i rum uz malo aleve paprike – pijano se i ludački tetura knjigom, puni vam glavu sve do sinusa bogatim i složenim ukusima, sve dok vam se ne učini da će vam pocureti kroz uši i očne jabučice, sve dok ne pomislite da ćete početi kroz pore da lučite poeziju umesto znoja.

On je neverovatno nadaren da spaja strano i poznato kako bi stvorio nešto istovremeno uverljivo i čudesno. On može pretvoriti svako mesto, od Irske (Kralj jutra, kraljica dana) do Indije (Reka bogova) u jarku, neverovatno neobičnu zemlju. Videti svet kroz Mekdonaldove oči – otputovati u Afriku (Čaga) usred tuđinskog „teraformiranja“, recimo – znači posetiti mesto čudnije i zanimljivije od svega što bismo mogli otkriti među zvezdama.

Brazil majstorski prepliće svoja tri vremenska toka u glavnu priču koja je istovremeno uzbudljiva i prosvetljujuća. Mislim da nisam ovoliko puta pomislio: a-ha! u vezi s metafizikom računarstva još otkad sam pročitao Kriptonomikon. Ne postoji Mekdonaldov roman koji me nije oduševio, ali ovaj je zaista specijalan.

Design By www.OrbMarketing.com