BESPUĆE

BESPUCE

 

O KNJIZI:

BESPUĆE – Začudni svet dvostruke fantastike

SF literatura se razvija, upravo kao i svekolika umetnost, taj je proces konstantan, mada je u ponekim periodima manje upadljiv dok je u drugim buran, gotovo mahnit. Stalnost promena, međutim, nije praćena i podjednakim entuzijazmom, čak bi se moglo reći da svakoj promeni parira otpor iza koga stoje oni kojima bi novo uzdrmalo položaje odnosno obesnažilo principe kojima se rukovode. Stoga umetnost u svojoj istoriji beleži brojne, često vrlo burne sukobe pobornika razvoja i onih voljnih da zadrže status quo. Slična dešavanja u okvirima SFa, dakle, nisu, ni po profilu ni po žestini, izuzetak. Dežurni branioci čistote žanra – a ovaj je definisan polovinom dvadesetog veka i rezultat je delimičnog prevazilaženja paraliteratnog obrasca – izdržali su revoluciju Novog talasa s kraja 60-ih i početka 70-ih, potom period tihog podrivanja pa ponovo bunt kiberpanka polovinom 80-ih; ssada je na delu, ponovo, strategija malih koraka unapred, što će reći da nema pokreta oko koga bi se povratnici grupisali, već je promena difuzna ali i delotvorna. Tako e čvrsto-čisto jezgro žanra ponovo na muci i trpi pritisak. Rezultat će, verovatno, kao i ranije, biti delimično usvajanje novina i otvaranje nove, sive, prelazne zone žanra. Tekuću promenu pokušavaju da prate i objasne, iz različitih aspekata, teorije u rasponu od Sterlingovog slipstrima, preko fatalističkih o kraju žanra, do onih koje pokušavaju da (re)definišu njegovo čitanje.

Magijski doživljaj sveta

U čitavoj konfuziji tipa „ima žanra – nema ga“, zbunjujuću, neobičnu, čudnu i čudesnu prozu stvara nekolicina autora. Među njima je i britanac Ijan Mekdonald (1960) koji u svojim pričama i romanima prepliće elemente SF-a, žanrovskog horora, mračne fantastike, glavnog književnog toka, uspevajući da izgradi prepoznatljiv stil za koji kritičari kažu da je svojevrsna verzija magijskog realizma, znanog iz hispanoameričke književnosti (ipak, ovo etiktiranje je suviše jednostrano jer se Mekdonald menja iz dela u delo). Njegov roman-prvenac „Bespuće“ (iz 1988. g.) ključni je dokaz za pomenutu tvrdnju jer u priči o stvaranju, razvoju i propasti naselja Bespuća u bespućima marsovske pustinje, čitaoci lako prepoznaju paralelu sa znamenitim Makondom iz Markesovih „Sto godina samoće“. Od prve stranice autor otvara začudni svet dvostruke fantastike: prva je ona standardno naučnofantastična (dakle, druga planeta, tehnologija daleke budućnosti koja određuje međuljudske odnose, tačnije modifikuje njihove osnovne interakcije), a druga je primarna, mitska. Da je povest ostala u okvirima žanra bila bi to još jedna od bezbroj istorija kolonizacije drugih planeta, suokba birokratizovanih centara moći i obespravljenih pojedinaca koje, usto, razdiru pohlepa i pohota, prevare, dobročinstva i sumanute ideje; česta pojava bizarnih likova morala bi biti objašnjena piščevom ekstravagancijom jer više od toga ne bi dozvolio racionalni koncept sagledavanja stvarnosti. Poneki pomak ka neodređenosti bio bi dozvoljen u ime tzv. stila – tu je mogućnost obilato koristio Bredberi – „Bespuće“ je svakao omaž i njegovim „Marsovskim hronikama“ – ali dalje od toga za jedno SF delo ne bi bilo dozvoljeno i preporučljivo.

Da bi izgradio svet svog Bespuća, Mekdonald je morao da nadogradi (čitaj: prilagodi, izmeni) racionalistički princip mitskim (mitotvornim, bilo bi pravilnije reći) pazeći istovremeno da ne odluta u epsku fantastiku (što mu očito nije bio cilj). Narastanje mitske dimenzije omogućilo je izbegavanje preteranog objašnjavanja koje je prekriveno arhetipskom koprenom. Zato nema nikakvog opravdanja za talenat skitnice da popravi sve mehaničke kvarove, za gitaristu koji izaziva kišu, mistične veštine starca Jerihona, a traganje za drugim vremenima i dimenzijama (i gubljenje u njima kroz prečice) se podrazumeva, jednako kao i gajenje dece u teglama ili proročanski značaj tapiserije-slikovne knjige; čak je i obezljuđena sila kompanija uklopljena u ovu sliku, ogrnuta paklenim plamenovima i smradom, dok nasuprot njoj stoje bogovi sa dosta ljudskog u sebi. Magijski doživljaj sveta, dakle, unosi u racionalno sile koje se ne daju lako objasniti, a ovakav amalgam dozvoljava da se odnosi, postupci i karakteri pojedinaca i grupa sagledaju u ravni simbola, te da se u njima vide dublji principi egzistencije. Ova lakoća koja pleni i zavodi biće nadograđena preciznim radom na detaljima, u načinu pripovedanja i samom jeziku, njegovoj melodici, što podrazumeva neočekivane vizure opisa, mnoštva nabrajanja, imena sa značenjima (Pandemonijum, Rajska dolina, Mudrost – prestonica sveta...) i dodatno razgaljuje čitaoca.

Grad čudesa

Žestoko opisanom svetu odgovaraju i junaci, priče, žene, muškarci, deca i starci, koji se kreću u svom svetu kao strastveni korisnici sopstvenog života, vode ih instinkti i bacaju širom planete u potragu za ispunjenjem egzistencijalne svrhe, ma kakva ona bila i da li ih nosi u bezrezervni hedonizam, revolucijske polete, naučničku posvećenost, iživljavanje kompleksa ili religijsko iskušenje. Duboki fatalizam u doživljavanju samog sebe ne dopušta ravnodušnost i nagoni na stalna delanja.

U konačnom sagledavanju „Bespuće“ se otkriva kao čistokrvno remekdelo savremene književnosti, čudesna povest jarkih boja od koje zastaje dah. Magijski realizam ovog romana čini se kao prirodni nastavak hispano uzora jer, ako negde postoji mesto za novi Makondo – grad čudesa, onda je to svakako u svemiru. Žanrovskim čistuncima se ne mora dopasti prevelika labavost okvira priče, ali za njih uvek postoji trik pitanje: da li drugi svet i njegov doživljaj moraju biti isključivo ovozemaljski? Zar novo ne donosi više od promene pejsaža? Uostalom, i na Zemlji se shvatanje stvarnosti Markesa, Kastanede, Afrikanaca, Kineza ili Aboridžina itekaako razlikuju od doživljaja zapadnog čoveka. Tamo negde gore to bi moralo biti još očitije.
Design By www.OrbMarketing.com